26Oct2014

Država toleriše proganjanje i praćenje

Beograd - Slanje pisama i i-mejlova, SMS poruka, stajanje ispred kuće ili posla, provaljivanje u stan, praćenje i uhođenje, uzimanje pošte iz sandučeta, samo su neka od dela koja se mogu podvesti pod proganjanje, koje u Srbiji nije krivično delo, rečeno je Danasu u Autonomnom ženskom centru (AŽC).

Kako nam je objašnjeno, istraživanja pokazuju da žrtvu najčešće proganja osoba koju poznaje, ali progonitelji mogu biti i žrtvi nepoznate ili osobe s kojom nije bila ni u kakvom emotivnom odnosu.

Proganjanje kod žrtve izaziva strah ili uznemirenost za njenu sigurnost ili sigurnost njoj bliskih osoba i predstavlja neželjeni kontakt zbog koga je žrtva primorana da menja životne navike. Na primer, kao posledica proganjanja kod žrtve se javlja strah i anksioznost, poremećaji sna i ishrane, neke odlučuju da se presele, da promene broj telefona, da promene posao, upisuju kurseve samoodbrane, objašnjava za naš list Vedrana Lacmanović, asistentkinja na projektu Mreža Žene protiv nasilja. O opasnosti proganjanja svedoči i činjenica da postoje slučajevi u kojima je žrtva posle proganjanja ubijena. Osim policiji, žrtve se za pomoć mogu obratiti i organizacijama koje se bore protiv nasilja.

Na predlog Autonomnog ženskog centra, koji je podržala i Mreža Žene protiv nasilja, Zaštitnik građana je još 2011. pokrenuo inicijativu da se proganjanje unese u Krivični zakonik RS kao krivično delo. Ministarstvo pravde tada je izrazilo spremnost da se proganjanje inkriminiše, ali to nije učinjeno do danas. „Proganjanje ne postoji u našim zakonima, tako da čak i kada je neka osoba proganjana, ona ne može da dobije zakonsku zaštitu“, ukazuje Lacmanović. S obzirom da u Krivičnom zakoniku Republike Srbije proganjanje ne postoji kao posebno krivično delo, žrtve se štite, a učinioci procesuiraju kroz druge zakonske mogućnosti. Tako se slučajevi proganjanja procesuiraju kao ugrožavanje sigurnosti ili kroz prekršaje kao remećenje javnog reda i mira, dok bi se neki oblici mogli procesuirati i kao neovlašćeno prisluškivanje i snimanje. Međutim, problem je u tome što žrtve ne mogu da dobiju zakonsku zaštitu sve dok se u radnjama progonioca ne steknu elementi nekog od zakonom zabranjenih dela.

U Srbiji ne postoji statistika o rasprostranjenosti proganjanja, jedini podatak postoji za teritoriju Vojvodine, gde je na osnovu istraživanja koje je Viktimološko društvo Srbije sprovelo 2010. godine, čak 18 odsto žena bilo proganjano. Mreža Žene protiv nasilja planira da naredne godine sprovede istraživanje o proganjanju, nakon čega će ponovo inicirati da ovo delo uđe u Krivični zakonik.

„Sajber“ uhođenje

S obzirom na pojavu novih tehnologija, pojavilo se i tzv. „sajber“ proganjanje. Kako za Danas ukazuje Vedrana Lacmanović iz Autonomnog ženskog centra, u to delo spada uhođenje preko mobilnih telefona, društvenih mreža, praćenje uz pomoć navigacijskog sistema, odnosno GPS-a i slično. „Žene treba da znaju da je prema Krivičnom zakoniku Srbije zabranjeno objavljivanje fotografija, snimaka i audio zapisa bez pristanka lica koje se na njima nalazi“, ističe naša sagovornica.

Danas, J.Diković