Projekat: Zagovaranje uspešne integracije Roma povratnika kroz bolje uslove obrazovanja i zapošljavanja

11Apr2017

Tokom posete privremenom prihvatnom centru u Beloj Palanci zabeležili smo neke od priča Roma povratnika.

 

1. Otac koji je deportovan sa suprugom i četvoro dece (od toga jedna beba rođena u Nemačkoj)

 

Živeli su u Gnjilanu (Kosovo) sve dok nije počeo rat 1999. nakon čega odlaze u Bujanovac. Iz Bujanovca su otišli u Beograd i Zemun, gde je on radio razne poslove. Međutim obim posla se smanjio i uvedeni su dodatni nameti na pijacama, tako da su morali da se sele. Naposletku odlučuju da zatraže azil u Nemačkoj u kojoj su proveli između 12-14 meseci i vraćeni su pre dva meseca u Srbiju. Žive u nekadašnjem apartmanu hotela (soba im je veća nego druge, ne postoje kreveti - samo dušeci na podu, jedan sto i kupatilo; na zidu slika bebe rođene u Nemačkoj). Prema njegovim rečima, deca su se obradovala kada su dobila knjige i rančeve. Vole školu (redovno su išli u Nemačkoj, dok u Palanci sem škole ne postoje nikakvi sadržaji za njih). Zbog čestih seljenja, deca nisu uspela da ostvare duži kontakt sa vršnjacima i često su vraćana u niži razred.

On je spreman da radi, ali mu je potrebna psihološka pomoć i savet (uključujući i pravni zbog dokumenata, pomoći koju može da ostvari). Želi da se skrasi, dobije krov nad glavom. Nema nikakvu pomoć ili podršku od ostatka porodice. 

 

2. Slučaj: Albert

 

Albert je dečko rođen 1995. godine u Nemačkoj od oca iz Srbije (mesto rođenja Leskovac) i majke iz Makedonije. Govori nemački i poznaje nešto romskog. Osuđen je na pet godina zatvora. Nakon nekog perioda biva deportovan u Srbiju. On se sa aerodroma čuo sa svojim stricem koji živi u Beogradu i koji ga je pokupio. Iz Beograda odlazi u Novi Pazar gde je iznajmio stan na crno. Međutim neko od nadležnih organa saznaje za njega i biva direktno premešten za Belu Palanku. Kaže da mu je u zatvoru bilo mnogo bolje nego što je sada u prihvatnom centru. 

Ima petogodišnju zabranu ulaska u Nemačku. Ukoliko bude radio sa psihologom može da se vrati posle dve; neophodno je da taj rad bude povezan sa narkomanijom. Ne želi da ostane, već da se vrati što je pre moguće. 

 

3. Stevica

 

Stevica je 1989. godište i rođen je u Zrenjaninu. Njegovi roditelji su otišli u Nemačku 1990-ih i smestili su se u Berlinu. Stevica je jedini od svih sa zatvorskim iskustvom koji ima završenu osnovnu školu i koji je upisao dodatne dve godine nakon osnovne (nije uspeo da završi zbog zatvora). Govori tečno nemački, srpski i romski. Završio je za molera, ima diplomu i voleo bi da ostane u Srbiji i da radi. Obijao je pošte i pumpe i nakon određenog broja krivičnih dela je zatvoren pa deportovan u Srbiju 2014. godine. 

 

4. Slučaj: Bokser

 

Bokser je rođen u Prištini (Aškali), nakon čega je njegova porodica otišla za Sarajevo (mama i tata su mu iz Sarajeva deportovani za Belu Palanku; on je ilegalno u centru zbog njih). Proveo je 18 godina u Nemačkoj. Radio je kao transportni radnik, poštar, i bokser. Nije najasnije što je vraćen ali i on je osuđenik. Stupio je u kontakt sa advokatom koji bi trebalo da mu obezbedi povratak u Nemačku. Govori slabo srpski. Tečno govori albanski, nemački, i romski.

 

5. Poslednji dečko kojeg smo intervjuisali jeste osuđen pa vraćen u Srbiju 2014. Istekla mu je zabrana uslaska u Nemačku ali ima prebivalište na Kosovu (srpski pasoš) pa mu je potrebna viza. U Nemačkoj je neko vreme radio u McDonalds-u.