Mlade žene i muškarci trpe nasilje na Internetu ali ga nisu svesni

LIČNA BEZBEDNOST NA INTERNETU – KONTEKSTUALIZACIJA FENOMENA REVENGE PORN KAO DIGITALNOG NASILJA

 

Sažetak: Sve veća učestalost korišćenja interneta kreira otvoren i dostupan prostor za ispoljavanje nasilja. Nasilje izraženo kroz elektronski medij naziva se digitalno nasilje. Važan i učestali deo digitalnog nasilja čini onlajn distribucija seksualnih sadržaja bez pristanka osobe koja je tim sadržajem predstavljena. Ovakav oblik nasilja se naziva revenge porn (revenge porn) jer je česta motivacija za objavljivanje ovakvih sadržaja osveta bivšem romantičnom/seksualnom partneru.

Uzevši u obzir ozbiljnost posledica i sve veću učestalost fenomena, cilj ovog istraživanja bio je napraviti pregled dosadašnjih istraživanja ovog fenomena i ispitati upoznatost mladih ljudi u Srbiji sa fenomenima digitalnog nasilja i revenge porn-a kao i učestalost njihovog javljanja.

Fenomeni digitalnog nasilja i revenge porn-a su u Srbiji zastupljeni samo u nekoliko digitalnih kampanja. Na primer, Strategija razvoja o informacionoj bezbednosti ne imenuje revenge porn niti prepoznaje seksualno zlostavljanje preko interneta kao zaseban fenomen.

Istraživanje je eksplorativno i koristilo se i kvantitativnom i kvalitativnom metodom kako bi se stekao što širi početni uvid u raširenost ovih fenomena.

Nalazi ukazuju na to veliki broj učesnika nije upoznat sa fenomenom revenge porn-a. Po tom pitanju nema razlika između mladića i devojaka. Ipak, 15% učesnika je pretrpelo neki oblik sajber nasilja. Neki od učesnika su podelili svoja iskustva seksualno nasilje na internetu koje čini uvod i u revenge porn.

Imajući u vidu rano javljanje i ozbiljne posledice ovog fenomena, preporuke za praksu se odnose na ranu prevenciju, povećanje svesti o prisutnosti i ozbiljnosti digitalnog nasilja i revenge porn-a, kao i na donošenje zakona koji eksplicitno imenuje fenomen revenge porn-a i mere za počinioce.

 

Ključne reči: digitalno nasilje, revenge porn, lična bezbednost

Autori: Milica Skočajić i Jovan Radosavljević. Rad u pdf možete preuzeti ovde.

 

UVOD

Povećanje korišćenja interneta u poslednje dve decenije premešta veliki deo komunikacije u digitalni (onlajn) prostor, što kreira novo okruženje za ispoljavanje nasilja (Jones, Mitchel & Finkelhor, 2014). Nasilje (voljna i ponovljena radnja koja izaziva negativne posledice kod drugih), koje kao medijum koristi digitalni tekst, naziva se sajber ili digitalnim nasiljem (Patchin & Hinduja, 2006).  Ono predstavlja pretnju ljudskoj bezbednosti budući da unosi potres u život pojedinca (žrtva) i onemogućava ga da se nakon incidenta vrati poslu, školi i svakodnevnim aktivnostima (Human developement report, UNDP, 1994). Kao i u direktnim sukobima, u digitalno nasilje spadaju i uznemiravanje, nazivanje pogrdnim imenima, etiketiranje, seksualno maltretiranje i drugo (Cassidy, Jackson & Brown, 2009). Učešće u digitalnom nasilju nije nužno u vezi sa određenim socijalnim grupama, ali istraživanja često ističu značaj i posledice koje digitalno nasilje može imati na maloletne osobe (Ibid.).

Ono što digitalno nasilje izdvaja u odnosu na direktne sukobe su medijumi putem kojih može da se izrazi. Osim teksta, često uključuje i fotografije i video snimke (Diamanduros, Downs & Jenkins, 2008).  Jedan oblik digitalnog nasilja je i revenge porn (revenge porn – porno osveta), pri čemu je medijum upravo slika ili video zapis. Revenge porn se u literaturi najčešće opisuje kao čin objavljivanja seksualno provokativnih prikaza druge osobe, zloubotrebljavajući lične informacije o toj osobi kako bi je javno ponizio (Halder & Jaishankar, 2013). Ovi prikazi mogu biti autentični ali i lažni (Ibid.). Razlog za ovakav tip nasilja, zbog kojeg je revenge porn i dobio naziv je izražavanje ljutnje ili frustracije počinioca, zbog prekinute veze sa drugom osobom - žrtvom (Ibid.). Iako slika ili video zapis prvobitno mogu biti autentični i napravljeni sa pristankom žrtve, revenge porn podrazumeva distribuciju (deljenje) seksualnog sadržaja osobe bez njenog pristanka (Scheller, 2015; Salter, 2013). Najučestalije žrtve ovog fenomena su žene (Bloom, 2013).

Uz sadržaje koji sadrže seksualno provokotavine prikaze osobe ili seksualni čin osobe, često se dele i njene lične informacije kao što su adresa i broj telefona (Citron & Franks, 2014; Schelle, 2015). Specifičnost digitalnog nasilja, a i revenge porn-a, koja žrtvama otežava prevladavanje incidenta i povratak u svakodnevne aktivnosti, a ovaj fenomen čini višestruko štetnim, je stalna dostupnost onlajn sadržaja što dovodi do konstatne re-viktimizacije (ponovna distribucija sadržaja i proživljavanje incidenta) (Ibid).

Treba ukazati na to da termin revenge porn može voditi suženim shvatanjima ovog fenomena (Franks, 2016). Naime, motiv za objavljivanjem sadržaja ovog tipa ne mora biti nužno osveta, već želja za zabavom i profitom (ibid.). Pored toga, čin snimanja ili fotografisanja nagog tela ili sekusalnog odnosa između partnera može biti izraz poverenja i intimnosti, stoga je termin porn delimično neadekvatan (ibid.). Ipak, imajući u vidu da je objavljivanje intimnih sadržaja iz osvete najučestaliji oblik nekonsenzulano objavljenog intimno sadržaja i uz to, da je termin revenge porn opšte prihvaćen u stručnoj i široj javnosti, u daljem tekstu će se zadržati upravo ovaj termin, uz napomenu da kao takav može voditi užim interpretacijama fenomena.

Zbog ovih specifičnosti, fenomen revenge porn-a je pitanje zastupljeno u različitim društvenim disciplinama - psihologiji (prevladavanje viktimizacije), sociologiji (oblasti rodnih režima), ljudskih prava i bezbednosti.

Cilj istraživanja

Cilj ovog istraživanja bio je dvostruk. Sa jedne strane, nastojali smo da ukažemo na rasprostranjenost fenomena u drugim zemljama i nalaze istraživanja koji pokazuju ozbiljnost posledica koje on može da ima. Sa druge strane, cilj je bio da ispitamo upoznatost mladih ljudi sa fenomenima digitalnog nasilja i specifičnije revenge porn-a u Srbiji. Pored toga, cilj nam je da dobijemo uvid u učestalost ovih fenomena kao i da se upoznamo sa ličnim pričama osoba koje su se susrele sa ovim fenomenima.

 

Rodno zasnovano nasilje

Budući da su najčešće žrtve fenomena žene a najčešći počinioci muškarci (Bloom, 2013), najširi kontekst nastanka fenomena revenge porn-a je kontekst rodnih i heteroseksualnih režima. U heteroseksualnom odnosu, mlade devojke normalizuju često nasilno i intruzivno ponašanje muškaraca, pripisujući ga njihovoj “prirodnoj” ili “nekontrolisanoj” seksualnoj želji (Hlavka, 2014). Seksualno uznemiravanje mladih žena često vidi kao uobičajno i nužno. U skladu sa time, revenge porn predstavlja naročiti bezbednosni izazov za žene (Salter, 2013). Dok je otvoreno, a često i nasilno, izražavanje seksualnosti za muškarce društveno prihvatljivo, za žene se istorijski vezuju prakse očuvanja privatnosti, skromnost i nevinost. Revenge porn koristi ovaj dvostruki standard i posebno pogađa i ugrožava dostojanstvo i status žena (Salter, 2013).

Ovakav režim, osim što daje kontekst za nastanak fenomena, nudi i opravdanje za počionice i vodi ka okrivljavanju žrtve. Izražavanje seksualnosti, uključujući i fotografisanje i snimanje golotinje i seksualnih aktivnosti, iako se normalizuje u slučaju muškaraca, strogo se osuđuje u slučaju žena (Hlavka, 2013; Salter, 2013). Odgovornost za incident se potpuno pripisuje žrtvi, što je fenomen poznat kao viktm blejming (victim blaming) i prisutan je i u slučajevima seksualnog napada (Bloom, 2016, Hlavka, 2013). Štaviše, analize nekih autora svrstavaju revenge porn među druge aktivnosti rodno zasnovanog nasilja, kao što su porodično nasilje, seksualni napad i seksualno uznemiravanje. (Franks, 2013).

Još jedan okvir za okrivljavanje žrtve je i prenošenje pristanka (consent) iz jednog konteksta u drugi ili sa jedne aktivnosti na drugu. Ukoliko žena pristane na neke aktivnosti (npr. ljubljenje), podrazumeva se i njen pristanak na seksualni odnos (Citron & Franks, 2014). Dalje, žrtve revenge porn-a se okrivljuju jer, ukoliko su dale pristanak na pravljenje slike ili video zapisa u jednom (privatnom) kontekstu, smatra se prihvatljivim da se taj sadržaj deli u drugom (javnom, onlajn) kontekstu (Citron & Franks, 2014; Salter, 2013). Ovi razlozi za okrivljavanje žrtve su prema nekim autorkama samo jedni od mnogih načina ograničavanja slobode kretanja i izražavanja žene (Bloom, 2016; Franks, 2013).

Nasilje, uključujući i digitalno i rodno zasnovano nasilje, se javlja u ranim uzrastima, u školskom periodu. U nastaku će biti ukazano na odgovornost škole u prevenciji ovog tipa nasilja.

 

Održavanje bezbednosti u školskom kontekstu

Digitalno nasilje je u velikoj meri prisutno kod učenika osnovnih i srednjih škola. Istraživanja ukazuju da između 20 i 35% učenika biva izloženo digitalnom nasilju (Beran & Li, 2005; Hinduja & Patchin, 2008) i da taj broj sa povećanjem korišćenja interneta raste (Jones, et al., 2013). Istraživanja sprovedena u Srbiji navode kako budući da većina dece (84%) već u četvrtom razredu ima mobilni telefon, digitalno nasilje može veoma rano postati deo njihovog iskustva (Popadić i Kuzmanović, 2016). Uznemiravanje na internetu trpi 12% dece ovog uzrasta (Ibid.). U kasnijim razredima, 18% učenika trpi uznemiravanje na socijalnim mrežama (ismevanje, uvrede, pretnje; ibid.). U Srbiji, rezultati istraživanja pokazuju kako uprava škole i stručno osoblje ne misli da je prevencija njihova odgovornost budući da se nasilje ne događa u školskom kontekstu (Popadić i Kuzmanović, 2016). Ipak, autori istraživanja sprovedenih kod nas i u drugim zemljama naglašavaju važnost uloge koju može da ima školsko osoblje (Diamanduros et al., 2008; Popadić i Kuzmanović, 2016). Na prvom mestu, psiholozi treba da promovišu svest o prisustvu digitalnog nasilja uopšte i psihološkom uticaju koje ono ima na decu i adolescente, pre nego što njegovo prirustvo izazove razarajuće efekte. Dakle, treba voditi računa o prevenciji digitalnog nasilja kroz adekvatno prepoznavanje problema i ukazivanja na njegove realne posledice, pre nego što ono dostigne štetnije oblike, kao što je revenge porn. Takođe, psiholozi su odgovorni i za procenu ozbiljnosti fenomena i prevalence digitalnog nasilja u konkretnoj školi. Kreiranje preventivnih programa i radionica za decu i adolescente je važan mehanizam putem kojeg problem digitalnog nasilja može u korenu da se prepozna i poveže sa strategijama za rešavanje (Diamanduros et al., 2008).

Koraci koje bi škola mogla da preduzme u prevenciji digitalnog nasilja, prema autorima ovog rada, su nužni za prevenciju složenijih oblika digitalnog nasilja kao što je revenge porn.

Iako je važno kreirati uslove za prevenciju nasilja, ono se može desiti i žrtve mogu trpeti značajne posledice. Odgovornost za povraćaj lične bezbednosti žrtve prevazilazi nadležnosti škole ili neposrednog žrtvinog okruženja, i mora pripadati onima koji sprovode zakon. U nastavku će biti napravljen pregled zakonskih okvira u Srbiji, koji bi omogućili gonjenje počinioca digitalnog nasilja i revenge porn-a.

 

Zakonski okviri

U odnosu na istoriju prava i zakona, digitalno nasilje je vrlo nov fenomen, stoga ne čudi što su zakonske regulative još uvek prilično nejasne i nedovoljno obuhvatne. Kada se govori o revenge pornu kao problemu, Sjedinjene Američke države su zemlja u kojoj postoji najveća svest u društvu, ali i najviše incidenata. Međutim, zakonski okviri dovoljno eksplicitni, počinioci nisu adekvatno kažnjeni, a žrtve su nedovoljno zaštićene. Zbog toga se vode polemike u mnogim sferama javnog života kako bi se našlo adekvatno rešenje (Franks, 2016; Calvert, 2015; Franklin, 2014). Sa druge strane, mnogo manje pažnje je posvećeno pravnoj strani problema u zemljama u kojima se o fenomenu manje govori u javnom diskursu, poput Indije (Halder & Jaishankar, 2013).

U Srbiji, Zakon o informacionoj bezbednost, zanemaruje ličnu bezbednost građana, na uštrb nacionalne bezbednosti (2017). U Strategiji razvoja informacione bezbednosti u Republici Srbiji za period 2017-2020 prepoznate su informacione tehnologije (i sajber prostor) kao moguće sredstvo narušavanja bezbednosti građana. Ipak, revenge porn, kao ni drugi oblici seksualnog zlostavljnja putem interneta nisu prepoznati kao zasebni fenomeni. Sa druge strane, u Krivičnom zakoniku izričito je zabranjeno neovlašćeno fotografisanje i snimanje lica (snimanje bez njihovog pristanka), ukoliko se snimkom “osetno zadire u lični život pojedinca” (144). Iako se na slučajeve kada su slika ili video zapis seksualnog sadržaja u autorstvu žrtve gleda sa većom društvenom osudom, zakonski (Zakon o autorskim i srodnim pravima, 2016; član 16) ovo može biti olakšavajuća okolnost za žrtvu i voditi uklanjanju sadržaja sa interneta, naročito jer sadržaj remeti ugled i dostojanstvo žrtve (član 18). Sve ovo kreira okvir za gonjenje počinioca koji sami kreiraju seksualno provokativan sadržaj, bez pristanka osobe koja je sadržajem prikazana. U slučajevima gde sadržaj nastaje uz pristanak svih uključenih osoba, situacija za žrtvu je komplikovanija. Ipak, Krivičnim zakonikom (2016) je eksplicitno zabranjeno i objavljivanje fotografija i zapisa lica, koji osetno zadiru u lični život lica (član 145).

 

Iskustva žrtava revenge porn-a

Žrtve revenge porn-a susreću se sa brojnim izazovima nakon incidenta. Istraživanja koja su se bavila iskustvima žrtava nakon revenge porn incidenta, često porede emocionalne reakcije i posledice koje incident ima na socijalni život žrtava sa ekstreminim slučajevima seksualnog uznemiravanja kao što je silovanje (Bates, 2012). Revenge porn ima intentizavan efekat kako na onlajn tako i na oflajn funkcionisanje žrtve (Bloom, 2016). Žrtve često osećaju strah od budućih re-viktimizacija (za slučaj da se sadržaj opet pojavi), osećaju gubitak kontrole nad sopstvenom seksualnošću i privatnošću, a u sferi socijalnih odnosa imaju problema sa uspostavljanjem romantičnih ili prijateljskih veza (Bates, 2012). U toj sferi se otvaraju i pitanja pregovaranja oko intimnosti, pristanka i ranjivosti u romantičnim vezama uopšte (Salter, 2013). Narušena privatnost i povreda intime od strane partnera čine da se žrtve osećaju iznevereno i oklevaju da u budućnosti imaju poverenja u blisku osobu (Calvert, 2015).

Kada je sadržaj distribuiran uz lične podatke žena, one strahuju za ličnu bezbednost – da napuste svoj stan, učestvuju u svakodnevnim aktivnostima i stupaju u interkacije sa nepoznatim osobama koje bi mogle da ih fizički ugroze (Bates, 2012: Citron & Franks, 2014). Ovakvi problemi često dovode i do promene mesta stanovanja (Citron & Franks, 2014).

Mnoge žrtve menjaju školu (Citron & Franks, 2014) ili su profesionalno ugrožene. Ugroženost na profesionalnom planu je dvostruka - zbog stigme koju incident nosi sa sobom, žrtve napuštaju posao (Ronneburger, 2009), a sa druge strane imaju manje šanse za buduće zaspolenje budući da je seksualni sadržaj jedan od rezultata pretrage njihovog imena i prezimena (Bates, 2012; Citron & Franks, 2014; Schielle, 2015). Pored toga, moraju da se povuku sa društvenih mreža na kojima su učestvovale čime smanjuju svoju profesionalnu vidljivost (Bates, 2012; Citron & Franks, 2014).   

Dubinske analize iskustava osoba koje su sebe identifikovale kao žrtve revenge porn-a, ili kao osobe koje su preživele revenge porn, ukazuju na to da postoje ozbiljne posledice incidenta po mentalno zdravlje žrtve (Bates, 2016). Učesnice istraživanja, osim toga što su pokazale teškoće prilikom uspostavljanja poverenja sa drugim osobama, borile su se sa posttraumatskim stresnim poremećajem, anksioznošću, depresijom i suicidalnim mislima. Nije redak slučaj da žrtve počine samoubistvo (Bazelon, 2013), što govori o ozbiljnosti posledica koje ovaj vid nasilja ima. Nalazi ovih studija, ukazali su na razarajuće efekte koje revenge porn ima na osobe koje su se suočile sa njim iz ugla žrtve i sličnosti tih posledica sa onim koje izaziva seksualni napad u pravom životu.

Za razliku od američkog konteksta, kod nas ne postoji akademska literatura koja se ozbiljno bavila ovim fenomenom. Ipak, aktivisti i aktivistkinje u Srbiji su koristili različite digitalne platforme kako bi upozorili javnost na postojanje digitalnih nasilnika, uključujući i „porno osvetnike“ i ukazali na načine na koje žrtve mogu sa njima da se nose (kampanja Autonomnog ženskog centra Mogu da neću[1]; jutjub kanal Milica Lepotica[2]). U kampanji Mogu da neću, osim što se ovakav vid nasilja imenuje, on se i smatra produžetkom partnerskog nasilja koje je postojalo van digitalnog prostora.

 

Metod

Budući da Srbija oskudeva u podacima u vezi sa revenge pornom, ovo istraživanje je eksplorativno i sadržalo je elemente i kvantitativne i kvalitativne metode. Sa jedne strane, kvantitativne metode su napravile širi početni pregled upoznatosti učesnika i učesnica sa fenomenom kao i njegove učestalosti. Kvalitativne metode su nam, sa druge strane, omogućile da se detaljnije upoznamo sa njihovim iskustvima.

 

Uzorak

            Uzorak je činilo 117 osoba. 80.3% uzorka su činile žene. Autori ovog rada smatraju da je disproporcija u zastupljenosti žena u uzorku dobar način da se dobije uvid u iskustva žrtava budući da su upravo žene češće u toj poziciji. 76.9% uzorka su činili mladi ljudi od 21 do 25 godina.

 

Varijable i procedura

            Istraživanje je nastojalo da ispita dve varijable – učestalost svih oblika digitalnog nasilja i upoznatost sa fenomenom revenge porn. Budući da je istraživanje eksploratorno, učesnicima je ostavljeno prazno polje u kojem su zamoljeni da opišu svoje iskustvo digitalnog nasilja, ukoliko su ga imali.

            Anketa je bila sastavljena uz pomoć Google forms platforme i bila distribuirana onlajn, putem društvenih mreža.

 

REZULTATI

Rezultati ankete pokazali su da blizu 62% ispitanika nije bilo izloženo nikakvom vidu digitalnog nasilja. U pogledu kako izloženosti bilo kom obliku digitalnog nasilja (Chi=.780, p>.05), tako i u pogledu upoznatosti sa fenomenom revenge porn-a (Chi=.416, p>.05), nema polnih razlika.

Zanimljiv podatak je i da 23% ispitanika nije bilo sigurno da li se susrelo sa digitalno nasiljem. Ovaj podatak, zajedno sa podatkom da 58,4% ispitanika nije upoznato sa terminom revenge porn, govori o tome da u Srbiji još uvek ne postoji dovoljna svest o prisutnosti ovog fenomena.

Ipak, 15% učesnika i učesnica je bilo izloženo digitalnom nasilju, uključujući i neke oblike revenge porn-a, kao što su zloupotrebe fotografija i video zapisa na društvenim mrežama. U nastavku će biti predstavljeni citati, odnosno iskustva osoba koje su se susrele sa nekim oblicima digitalnog nasilja. Budući da se radilo o onlajn upitniku a ne o intervjuu, ispitanici su davali veoma sažete izvešteje. Sve osobe koje su podelile svoja iskustva na anketi su bile žene.

Naredni izveštaji najšire ukazuje na to da se internet i društvene mreže mogu, a često se i koriste kao tlo za ispoljavanje nasilja.

 Verbalno vređanje uz pretnje nasiljem. (ž, 15)

Anonimne preteće poruke. (ž, 24)

Pored pretnji i verbalnog nasilja, moguća je veoma specifična zloupotreba društvenih mreža, kao što je kreiranje lažnih naloga.

Bivši dečko moje drugarice napravio je njen lažni profil i vređao kako nju tako i mene bez razloga. Prijavile smo lažni profil i bio je izbrisan.Žao mi je što dotična osoba nije snosila pravne posledice za svoj postupak.       (ž, 32)

Napravljen je FB profil sa mojom slikom i imenom koji je dodavao moje postojeće prijatelje i slao im raznorazne spam linkove.  (ž, 29)

Na kraju, uznemiravanje može biti i seksualno. Važno je naglasiti da u narednom primeru žrtva preuzima na sebe odgovornost rešavanja problema.

Uznemiravanje porukama seksualnog karaktera preko drustvenih mreza. Kratko je trajalo, blokiranjem je sve reseno. (ž, 30)

           

DISKUSIJA I ZAKLJUČAK

Korišćenje interneta je tokom poslednje decenije postalo svakodnevica najvećeg broja ljudi, pri čemu treba reći da su dobiti koje internet donosi društvu u celini, ali i pojedincima nemerljive. Ipak, postoje i loše strane interneta o kojima se ređe govori, a koje imaju ozbiljne posledice. Zloupotreba interneta (dostupnosti podataka i brzine distribucije informacija) koja za posledice ima povređivanje drugih na bilo koji način opisuje se terminom digitalno nasilje (Patchin & Hinduja, 2006). Jedan od specifičnih oblika digitalnog nasilja je i revenge porn - distribucija seksualnih sadržaja onlajn bez pristanka osobe koja je predstavljena tim sadržajem (Scheller, 2015; Salter, 2013).

U radu je pokazano kako mladi ljudi u Srbiji i dalje nisu upoznati sa ovim fenomenom iako on može imati ozbiljne posledice, što su nalazi dobijeni i u ranijim istraživanjima (Bazelon, 2013). Ipak, određen broj njih se susreće sa digitalno nasiljem, uglavnom koristeći društvene mreže. Nasilje koje doživljavaju je često seksualnog karaktera a počinioci su bivši partneri. Sve žrtve su morale same da se nose sa digitalno nasiljem, bez oslanjanja na državne institucije (ponavljamo, zakonskih alternativa koje se eksplicitno odnose na seksualno zlostavljanje na internetu nema). Iako niko u uzorku nije naveo primer revenge porn-a, svaki od navedenih oblika digitalnog nasilja treba shvatiti podjednako ozbiljno, naročito budući da sadrže elemente koje sadrži i revenge porn (u kampanji Mogu da neću se tvrdi kako je revenge porn produžetak već postojećeg partnerskog nasilja).

Uzevši u obzir ozbiljnost posledica i specifičnosti ovih fenomena, važno je izdvojiti preporuke za buduću praksu koje se odnose na prevenciju, podizanje svesti o fenomenu i na kraju, na tretman počinioca.

Imajući u vidu da su ozbiljne posledice nastale zloupotrebom interneta prisutne već i kod učenika osnovnih i srednjih škola, i to u velikoj meri (Beran & Li, 2005; Hinduja & Patchin, 2008; Popadić i Kuzmanović, 2016), postaje jasno da, iako se digitalno nasilje ne događa na školskom tlu, škola može imati najvažniju ulogu u njegovoj prevenciji. Ovo se može raditi kroz edukativne radionice ali i kroz posebno obraćanje pažnje na digitalno nasilje kao oblik naselja jednak po posledicama fizičkom nasilju.

Zatim, u Srbiji gotovo da se o revenge porn-u ne govori. Odgovornost medija i civilnog sektora može biti da promoviše svest o ovim fenomenima, imenuje različite oblike nasilja i nasilnika (kao što radi Mogu da neću i Milica lepotica) i otvori prostor za žrtve da govore o tome.

Na kraju, iako Strategija razvoja o informacionoj bezbednosti prepoznaje onlajn prostor kao mogući prostor za ispoljavanje nasilja, seksualno zlostavljanje preko interneta i specifičnije revenge porn nije posebno imenovano. Ovo smanjuje efikasnost borbe protiv ovih fenomena i čini da se žrtve osećaju zanemarenima. Kreiranje zakona koji bi ove fenomene specifično adresirao i eksplicirao mere za počinioce bi olakšao krivično gonjenje počinioca i stvorio bezbednije okruženje za žrtve.

LITERATURA

Bates, S. (2015). “Stripped”: An Analysis of Revenge Porn Victims’ Lives after Victimization, Master rad. Simon Fraser University:  School of Criminology, Faculty of Arts and Social Sciences.

Bates, S. (2016). Revenge Porn and Mental Health: A Qualitative Analysis of the Mental Health Effects of Revenge Porn on Female Survivors, Feminist Criminology, 12(1), 22-42. Doi:10.1177/1557085116654565

Bazelon, E. (2013). Another Sexting Tragedy. Preuzeto sa: http://www.slate.com/articles/double_x/doublex/2013/04/audrie_pott_and_rehtaeh_parsons_how_should_the_legal_system_treat_nonconsensual.html

Beran, T., & Li, Q. (2005). Cyber-harassment:  A study of a new method for an old behavior. Journal of Educational Computing Research, 32(3), 265-277. Doi: 10.2190/8YQM-B04H-PG4D-BLLH

Bloom, S. (2016). No Vengeance for ‘Revenge Porn’ Victims: Unraveling Why this Latest Female-Centric, Intimate-Partner Offense is Still Legal, and Why We Should Criminalize It. Fordham Urban Law Journal, 42(1), 234-289.

Burkett, M., & Hamilton, K. (2012). Postfeminist sexual agency: Young women’s negotiations of sexual consent. Sexualities, 15(7), 815-833. Doi: 10.1177/1363460712454076  

Calvert, C. (2013). Revenge porn and freedom of expression: Legislative pushback to an online weapon of emotional and reputational destruction. Fordham Intellectual Property, Media & Entertainment Law Journal, 24(3), 673-702.

Citron, D. K. & Franks, M., A. (2014). Criminalizing revenge porn. Wake Forest Law Review, 49(1), 345-391.

Diamanduros, T. & Downs, E. & Jenkins, S., J. (2008). The role of school psychologists in the assessment, prevention, and intervention of cyberbullying. Psychology in the Schools. 45(8). 693 - 704. Doi:10.1002/pits.20335.

Franklin, Z. (2014). Justice for revenge porn victims: Legal theories to overcome claims of civil immunity by operators of revenge porn websites. California Law Review, 102(5), 1303-1336.

Franks, M. A. (2013). Adventures in Victim Blaming: Revenge porn Edition, Preuzeto sa: https://concurringopinions.com/archives/2013/02/adventures-in-victim-blaming-revenge-porn-edition.html

Halder, D., & Jaishankar, K. (2013). Revenge porn by teens in the United States and India: A socio-legal analysis. International Annals of Criminology, 51(1-2), 85-111.

Hinduja, S., & Patchin, J. (2008). Cyberbullying: An exploratory analysis of factors related to offending and victimization. Deviant Behavior, 29(2). Doi: 10.1080/01639620701457816

Hlavka, H. R. (2014). Normalizing Sexual Violence: Young Women account for harassment and abuse. Gender and society, 20(10). 1-22. Doi: 10.1177/089124321452646

Jones, L. M., Mitchel, K. J., & Finkelhor, D. (2013). Online Harassment in Context: Trends from three youth internet safety surveys (2000, 2005, 2010). Psychology of Violence, 3(1), 53-69. Doi: 10.1037/a0030309

Patchin, J. W., & Hinduja, S. (2006). Bullies move beyond the schoolyard: A preliminary look at cyberbullying. Youth Violence and Juvenile Justice, 4(2), 148 – 169.

Popadić, D. & Kuzmanović, (2016). Mladi u svetu interneta, korišćenje digitalne tehnologije, rizici i zastupljenost digitalnog nasilja među učenicima u Republici Srbiji. Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.

Ronneburger, A. (2009). Sex, Privacy, and Webpages: Creating a Legal Remedy for Victims of Porn 2.0. Syracuse Science & Technology Law Reporter, 21(1).

Salter, M. (2013). Responding to revenge porn: Gender, justice and online legal impunity. Paper delivered at: Whose justice? Conflicted approaches to crime and conflict. Sydney: University of Western Sydney.

Scheller, S., H. (2015). A Picture Is Worth a Thousand Words: The Legal Implications of Revenge Porn. North Carolina Law Review, 93(2), 551-595.

Službeni glasnik (2017). Strategija razvoja informacione bezbednosti u Republici Srbiji. Preuzeto sa: http://www.pravno-informacioni-sistem.rs/SlGlasnikPortal/reg/viewAct/ fe28bb65-7394-4cd4-bdb6-f740272f1fc6

Službeni glasnik RS (2016). Krivični zakonik. Preuzeto sa: http://www.paragraf.rs/propisi/krivicni_zakonik.html.

Službeni glasnik RS (2016). Zakon o autorskim i srodnim pravima. Preuzeto sa: http://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_autorskom_i_srodnim_pravima.html.

Službeni glasnik RS (2017). Zakon o informacionoj bezbednosti. Preuzeto sa: https://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_informacionoj_bezbednosti.html

UNDP (1994). Human development report. New York: Oxford University Press